.....LJUBAV.....
"Била је рођена у знаку близанаца, усред зелених бескрајних поља која су јој и обликовала њен дух да буде нон стоп у покрету. Судбина се жестоко поиграла са њеном породицом па их сместила у једну малу паланку негде усред Паноније. Брат јој је био непокретан. Још један сјајан окрет судбине. Тек толико да осоли целу причу о њој. У њеним очима се углавила по једна звезда. И то баш онаква каква је мени требала да осветли пут. Хм! Оне две проклете виле су ми добро упаковале поклон за одлазак. Чак ни мемоари мог пијаног пријатеља који ме је добро опремио за звездознанство, нису је предвидели . Имала је косу густу као сноп најбоље пшенице и тело које је било мекше од најфиније црнице после кише. Додир јој је био лак као миловање младе детелине. У оној паланци бавила се уобичајеним паланачким радњама. Играла је фолклор, ваљала се помало у житу и сањала велике снове, од којих ју је, опет по старом паланачком обичају, делила она танка влат недоследности и нестрпљивости, као и несразмера између очију и стомака.
Увек кад се сетим ње, проради у мени оно мало паорских гена које носим у себи од очеве бабе која је била храватска мађарица. Или мађарска хрватица, не знам. Уписала је факултет у великом граду и борила се са њим да је прогута али не сажваће. тај). И имала је сломљену ногу. Десну. Захваљујући нервозном и гладном керу, неравномерним басамацима и њеном темпераменту. Та сломљена нога ју је и довела до мене. Кад сам је упознао зима је још увек калила бес на природу, а ја се шепурио около са позајмљеним рачунаром који се, као рибља кост белео на мом столу. Једна веза ми је пропадала а ја сам гледао на другу страну. У шарени интернет где сам ноћу шетао, склапао познанства са виртуалним људима и крао зрнца пажње да их касније пред спавање крцкам на миру у мраку моје собе. Моја одлука да одем се лагано крчкала у лонцу свакодневних зачкољица. Једне ноћи, жуто писамце ми је засветлело у углу екрана. Отворио сам га, а једно «ћао» ми се смешкало. Упитао сам ко је а на екрану се појави њено име. Сам разговор је покрила прашина али сећам се да сам је упитао за телефон. Послала ми је,а ја сам махинално окренуо број. То, иначе, није био мој обичај. Још кад сам угледао скупљене казаљке које су са зида показивале пола четири ујутро, било ми је још нелагодније. Њен глас са друге стране је звонио, благо развучен географским пореклом. Када сам те ноћи легао, кроз прозор сам видео како ми је са парчета залеђеног неба једна звезда намигнула. Идућих дана смо се чули, све чешће и чешће, све док нисам време почео да мерим од и до позива. Следећа неминовност је била да се видимо. Нови Сад није био далеко. Али, баш те недеље кад сам се спремао за пут, кренули су некакви нереди свуд по земљи. Опасно је у једном тренутку замирисало на барут и крв. Свуд по путевима једни су дизали барикаде и палили све и свашта због неких других. Није ме то много интересовало. Моја галерија њених слика се увећавала а ја постајао све нестрпљивији да је видим уживо. Тог јутра кад сам кренуо, било је вруће. Јако. Презнојавао сам се три сата у поквареном аутобусу док је шофер вешто маневрисао између возила паркираних по путу. Желудац ми је био у грчу, а глава у облацима. Нажалост, ноге су ми биле у доручку мог сапутника. Златна нит се вијорила негде изнад крова и ја сам је једно време пратио погледом све док ме нервоза није савладала. Онда сам заспао и пробудио се негде на самом уласку у Нови Сад. Много сам волео тај град. Иако ме је подсећао на најгору зиму коју сам у животу доживео, на ужегле макароне и јутарњу химну. Док сам ходао булеваром који добро знам, од аутобуске до Футошке пијаце, покушавао сам да се сетим броја секунди за који сам некад могао ту раздаљину да претрчим, јурећи први аутобус за Гхостаун. Морао сам некако да умирим ноге које су ми клецале. Златна нит се и даље провлачила на раном сунцу и пресијавала. Угледао сам је на раскрсници. Заузела је позу коју сам одмах препознао са слика. Уске фармерице, наравно смишљено обучене, и плави пуловер. Несретни Балашевић ми је пројурио крозт главу, а ја сам га гурнуо у страну јер сам журио до ње. Пружила ми је руке и осмех, а ја сам, помало тупаво, стајао и буљио у њу. Загрлила ме је без речи. И у том загрљају смо, мање више, рекли једно другом све што смо имали. Само смо се стопили а ја сам одмах пронашао отисак свог лица на њеном врату. Одвела ме је у стан у поткровљу. Цимерке су се, по договору, изгубиле. Ја сам и даље стезао своју торбицу, и трудио се да изгледам што смиреније и опуштеније. У стану, један сто, чајна кухиња и огроман кревет су се гурали по ћошковима а са малог прозора ме је гледала нечија тераса. У једном тренутку сам устао и пољубио је. И то је било то. Кад сам кретао није хтела да ме испрати. Момак који је чекао да уђе у категорију бивших је имао доста пријатеља по граду. У тренутку сам се запитао кад ћу и ја ући у тај ред али пролеће у даху и сјај у очима је растерао те мисли. Мада ми је остао неки горак укус у устима, упркос слатким пољубцима, и тај укус ми је остао да данас. А златна нит коју сам поново видео испред зграде је, на тренутак, потамнела и сакрила се у сенку. Свему томе, нисам придавао тада никакав значај,.....а можда је требало...."
SAMO PAR GODINA ZA NAS.....
Danas dok sam setao kroz merkator, doziveo sam flashback.....ogromni stand "hemofarma" prilicno glupo osmisljen sa neka cetiri narandzasta stuba i LCD televizorom u sredini, jedan stand sa nekakvim promo materjalom i jedan pult, isto narandzasti...a za pultom ....ona.....umalo se nisam strovalio na sred hodnika.......trepnuo sam nekoliko puta cisto da razbistrim um i pogled,...ma jeste ona, pas mu majcin....priblizio sam se nesigurnim korakom, polako, grceci prste na nogama,....ona me je primetila, podigla glavu, a ja sam se nesigurno vratio par koraka,...srecom providjenje je postavilo iza mene jednu klupu pa sam se zahvalno na nju strovalio.....izvukao sam cigaretu i pripalio.....ok, jeste me tresla gorznica, ovaj grip koji jos ne postoji me je tresao, jesam umoran od posla i ljudske gluposti, jesam pod dejstvom nekoliko lekova....ali to jeste ona.........prizvah ono malo njenog lika, sto cuvam na pozuteloj fotografiji u kredencu secanja,....ma jeste ona....ponovo ustadoh, kese sam naravno zaboravio na klupici, i polako kretoh ka njoj,....na par metara me je ponovo pogledala, a ja pretrnuo,...zmarci i hladan znoj su se trkali niz kicmeni stub....jos jedan korak, pa jos jedan,....pa jos jedan.....u poslednjem trenutku sam primetio spasonosnu hrpu flajera na pultu....zeljno sam zgrabio jedan.....
"dobar dan, mogu li da vas upoznam sa nasom najnovijom paletom lekova..." rece mi ona. Nista nisam uspeo da odgovorim, samo sam klimnuo glavom. Nastavila je neku pricu, a ja sam prikovano gledao kosu, oci, usne...dok me je proslo vreme grcevito drzalo za stomak....."...i zato je ovaj novi lek bolji od ostalih u istoj kategoriji....."......srce mi je lupalo, a pogled prikriveno zverao po njoj,.....dok se nije zaustavio na plocici sa imenom na kom je pisalo " Jelena" ..."Jelena..." promrmljao sam......." molim?" upita me zbunjeno......" vi se zovete jelena" ..."da".......strasna malaksalost me preplavi, a cudna tuga me opali direktno u solarni pleksus..."poznajemo se?" upita me...."ne, ne....nesto sam pomesao" ...izbacih svoj najsladji osmeh u izlog...."a, ok" nasmeja se....................
nije bila ona...........
Ko je ona? Svako od nas ima po neku, jednu koja udje, dodje i prodje kroz zivot kao kroz lunc vagon,....ostavi slatko-gorak ukus u ustima, i za ono kratko vreme, koliko traje jedan korak, ili jedan poljubac, ostavi trag unutra,...jaci od vodenog ziga,....onaj koji ostaje zanavek.....
u sledecem delu cu vam tacno opisati moju onu....
ULTRA KRATKA PRICHA
Ovo je parche jedne kratke price koju sam poceo da pisem...i nikako da nadjem odgovarajuci kraj,...voleo bih da vidim lterarne pokusaje ostalih etar ovisnika,..ko zna, mozda jednog dana i izdamo knjigu koja ce se zvati npr....Parchici neta ili nesto slicno.....
ТЕРАСА
»...мостови нестају, остају само одрази у води... « (мени непознат персијски писац, 2. век п.н.е.)
Седео сам на тераси и гледао како се, негде иза града, рађа предивно летње вече. Тек тада ми је синуло зашто се ово зове смирај данa...
Тог дана сам спавао са једном Шпањолком. Било је одвратно колико то секс може да буде. Не због ње, она је још увек поприлично једро носила својих 35 година. Ја сам био у питању. Слаб сам ја играч за те крес варијанте, за испијање кафе на брзину, претурање по излизаним темама тек да се све увије у неку обланду. Нису ми задовољство на брзину изгужвани чаршави, брз туш и још брже облачење и бежање низ степенице, да те случајно савест не стигне. За мене је секс зарад секса неслана супа. Незачињено јело, као из војничке мензе, којим пуниш стомак али мучиш душу....
Овај град је прелеп у сумрак. Не знам шта значи ова смиреност која ме топи изнутра. Да ли у мени стоји нешто стишано? Да ли је то бистрина плитког, горског потока који је протекао кроз моје снове, или је то талас самозадовољства који ме запљускује изнутра као што топло Карипско море натапа зидине старог утврђења у Хавани.? Не знам. Cви одговори које имам су покривени велом патине и мрзовоље....Стотине свитаца се окачило већ по зградама. Керови су негде у даљини поздрављали пролазнике.Огромно јато птица је витлало преко хоризонта...предивно, предивно вече...
Пало ми је на памет, да у овом тренутку, ни благу представу немам куда ће ме одвести пут. Колико ће горети моја свећа ни који ће је ветар загасити. Можда нека влажна бура са пучине, или студен северца проклете равнице? Или локални лахор ? Или палнински вихор...Ма можда ми није ни битно, Само бих волео да дим са те свеће претходно ти исти ветрови разнесу на све четири стране света. Ко зна, можда богиња руже ветрова на концу, нађе мало места у свом срцу и за мене...
Један стари, поцепани лист винове лозе ме је подсетио на двоје што се љубе. Рошраф вероватно никада до сада није добио већи комплимнет за своје мрље. Овај лист ме је подсетио на лишће дувана. Често сам га сањао. Велики, жути као дијаманти, избраздани дебелим жилама, дремају на последњим врелим зрацим сунца које је било издашно према Куби. Сањам како их пажљиво одвајам. Чак осећам њихову глатку површину на длановима и оштар, али пријатан мирис који помало штипа за ноздрве. Сањам како седим на топлој, сувој, испуцалој земљи, и док седим, ролам те листове. И у њих увијам помало својих успомена. На обзорју се сунце полако гаси а земља испод мене постаје све топлија. Пристојна гомила цигара лежи испред мене. Играм се са једном цигара. Размишљам да је запалим. Да пошаљем један део својих успомена у дим. Да ли су то лепе или ружне успомене? Јесу ли од оне сорте што ти тера осмех на усне или оне што се враћају у стомак као грч.? Кад мало размислим, није ми ни битно, јер ме тло превише греје а а ваздух много опија да бих мислио. Палим лагано цигару и пуштам први дим да ми неко време мирује у устима...сладак је , опија,...омамљено гледам како се са другог краја извија и лагано нестаје у мрак нека слатка успомена...