podnivo

.....LJUBAV.....

"Била је рођена у знаку близанаца, усред зелених бескрајних поља која су јој и обликовала њен дух да буде нон стоп у покрету. Судбина се жестоко поиграла са њеном породицом па их сместила у једну малу паланку негде усред Паноније. Брат јој је био непокретан. Још један сјајан окрет судбине. Тек толико да осоли целу причу о њој. У њеним очима се углавила по једна звезда. И то баш онаква каква је мени требала да осветли пут. Хм! Оне две проклете виле су ми добро упаковале поклон за одлазак. Чак ни мемоари мог пијаног пријатеља који ме је добро опремио за звездознанство, нису је предвидели . Имала је косу густу као сноп најбоље пшенице и тело које је било мекше од најфиније црнице после кише. Додир јој је био лак као миловање младе детелине. У оној паланци бавила се уобичајеним паланачким радњама. Играла је фолклор, ваљала се помало у житу и сањала велике снове, од којих ју је, опет по старом паланачком обичају, делила она танка влат недоследности и нестрпљивости, као и несразмера између очију и стомака.  

Увек кад се сетим ње, проради у мени оно мало паорских гена које носим у себи од очеве бабе која је била храватска мађарица. Или мађарска хрватица, не знам. Уписала је факултет у великом граду и борила се са њим да је прогута али не сажваће. тај). И имала је сломљену ногу. Десну. Захваљујући нервозном и гладном керу, неравномерним басамацима и њеном темпераменту. Та сломљена нога ју је и довела до мене. Кад сам је упознао зима је још увек калила бес на природу, а ја се шепурио около са позајмљеним рачунаром који се, као рибља кост белео на мом столу. Једна веза ми је пропадала а ја сам гледао на другу страну. У шарени интернет где сам ноћу шетао, склапао познанства са виртуалним људима и крао зрнца пажње да их касније пред спавање крцкам на миру у мраку моје собе. Моја одлука да одем се лагано крчкала у лонцу свакодневних зачкољица. Једне ноћи, жуто писамце ми је засветлело у углу екрана. Отворио сам га, а једно «ћао» ми се смешкало. Упитао сам ко је а на екрану се појави њено име. Сам разговор је покрила прашина али сећам се да сам је упитао за телефон. Послала ми је,а ја сам махинално окренуо број. То, иначе, није био мој обичај. Још кад сам угледао скупљене казаљке које су са зида показивале пола четири ујутро, било ми је још нелагодније. Њен глас са друге стране је звонио, благо развучен географским пореклом. Када сам те ноћи легао, кроз прозор сам видео како ми је са парчета залеђеног неба једна звезда намигнула. Идућих дана смо се чули, све чешће и чешће, све док нисам време почео да мерим од и до позива. Следећа неминовност је била да се видимо. Нови Сад није био далеко. Али, баш те недеље кад сам се спремао за пут, кренули су некакви нереди свуд по земљи. Опасно је у једном тренутку замирисало на барут и крв. Свуд по путевима једни су дизали барикаде и палили све и свашта због неких других. Није ме то много интересовало. Моја галерија њених слика се увећавала а ја постајао све нестрпљивији да је видим уживо. Тог јутра кад сам кренуо, било је вруће. Јако. Презнојавао сам се три сата у поквареном аутобусу док је шофер вешто маневрисао између возила паркираних по путу. Желудац ми је био у грчу, а глава у облацима. Нажалост, ноге су ми биле у доручку мог сапутника. Златна нит се вијорила негде изнад крова и ја сам је једно време пратио погледом све док ме нервоза није савладала. Онда сам заспао и пробудио се негде на самом уласку у Нови Сад. Много сам волео тај град. Иако ме је подсећао на најгору зиму коју сам у животу доживео, на ужегле макароне и јутарњу химну. Док сам ходао булеваром који добро знам, од аутобуске до Футошке пијаце, покушавао сам да се сетим броја секунди за који сам некад могао ту раздаљину да претрчим, јурећи први аутобус за Гхостаун. Морао сам некако да умирим ноге које су ми клецале. Златна нит се и даље провлачила на раном сунцу и пресијавала. Угледао сам је на раскрсници. Заузела је позу коју сам одмах препознао са слика. Уске фармерице, наравно смишљено обучене, и плави пуловер. Несретни Балашевић ми је пројурио крозт главу, а ја сам га гурнуо у страну јер сам журио до ње. Пружила ми је руке и осмех, а ја сам, помало тупаво, стајао и буљио у њу. Загрлила ме је без речи. И у том загрљају смо, мање више, рекли једно другом све што смо имали. Само смо се стопили а ја сам одмах пронашао отисак свог лица на њеном врату. Одвела ме је у стан у поткровљу. Цимерке су се, по договору, изгубиле. Ја сам и даље стезао своју торбицу, и трудио се да изгледам што смиреније и опуштеније. У стану, један сто, чајна кухиња и огроман кревет су се гурали по ћошковима а са малог прозора ме је гледала нечија тераса. У једном тренутку сам устао и пољубио је. И то је било то. Кад сам кретао није хтела да ме испрати. Момак који је чекао да уђе у категорију бивших је имао доста пријатеља по граду. У тренутку сам се запитао кад ћу и ја ући у тај ред али пролеће у даху и сјај у очима је растерао те мисли. Мада ми је остао неки горак укус у устима, упркос слатким пољубцима, и тај укус ми је остао да данас. А златна нит коју сам поново видео испред зграде је, на тренутак, потамнела и сакрила се у сенку. Свему томе, нисам придавао тада никакав значај,.....а можда је требало...."