podnivo

ULTRA KRATKA PRICHA

Ovo je parche jedne kratke price koju sam poceo da pisem...i nikako da nadjem odgovarajuci kraj,...voleo bih da vidim lterarne pokusaje ostalih etar ovisnika,..ko zna, mozda jednog dana i izdamo knjigu koja ce se zvati npr....Parchici neta ili nesto slicno.....

ТЕРАСА

»...мостови нестају, остају само одрази у води... «                                                         (мени непознат персијски писац, 2. век п.н.е.)

            Седео сам на тераси и гледао како се, негде иза града, рађа предивно летње вече. Тек тада ми је синуло зашто се ово зове смирај данa...

            Тог дана сам спавао са једном Шпањолком. Било је одвратно колико то секс може да буде. Не због ње, она је још увек поприлично једро носила својих 35 година. Ја сам био у питању. Слаб сам ја играч за те крес варијанте, за испијање кафе на брзину, претурање по излизаним темама тек да се све увије у неку обланду. Нису ми задовољство на брзину изгужвани чаршави, брз туш и још брже облачење и бежање низ степенице, да те случајно савест не стигне. За мене је секс зарад секса неслана супа. Незачињено јело, као из војничке мензе, којим пуниш стомак али мучиш душу....

            Овај град је прелеп у сумрак. Не знам шта значи ова смиреност која ме топи изнутра. Да ли у мени стоји нешто стишано? Да ли је то бистрина плитког, горског потока који је протекао кроз моје снове, или је то талас самозадовољства који ме запљускује изнутра као што топло Карипско море натапа зидине старог утврђења у Хавани.? Не знам.  Cви одговори које имам су покривени велом патине и мрзовоље....Стотине свитаца се окачило већ по зградама. Керови су негде у даљини поздрављали пролазнике.Огромно јато птица је витлало преко хоризонта...предивно, предивно вече...

Пало ми је на памет, да у овом тренутку, ни благу представу немам куда ће ме одвести пут. Колико ће горети моја свећа ни који ће је ветар загасити. Можда нека  влажна бура са пучине, или студен северца проклете равнице? Или локални лахор ? Или палнински вихор...Ма можда ми није ни битно, Само бих волео да дим са те свеће претходно ти исти ветрови разнесу на све четири стране света. Ко зна, можда богиња руже ветрова на концу, нађе мало места у свом срцу и за мене...

Један стари, поцепани лист винове лозе ме је подсетио на двоје што се љубе. Рошраф вероватно никада до сада није добио већи комплимнет за своје мрље. Овај лист ме је подсетио на лишће дувана. Често сам га сањао. Велики, жути као дијаманти, избраздани дебелим жилама, дремају на последњим врелим зрацим сунца које је било издашно према Куби. Сањам како их пажљиво одвајам. Чак осећам њихову глатку површину на длановима и оштар, али пријатан мирис који помало штипа за ноздрве. Сањам како седим на топлој, сувој, испуцалој земљи, и док седим, ролам те листове. И у њих увијам помало својих успомена. На обзорју се сунце полако гаси а земља испод мене постаје све топлија. Пристојна гомила цигара лежи испред мене. Играм се са једном цигара. Размишљам да је запалим. Да пошаљем један део својих успомена у дим. Да ли су то лепе или ружне успомене? Јесу ли од оне сорте што ти тера осмех на усне или оне што се враћају у стомак као грч.? Кад мало размислим, није ми ни битно, јер ме тло превише греје а а ваздух много опија да бих мислио. Палим лагано цигару и пуштам први дим да ми неко време мирује у устима...сладак је , опија,...омамљено гледам како се са другог краја извија и лагано нестаје у мрак нека слатка успомена...

[Odgovori]

Svaka cast!!! Ne znam kako ces da zavrsis ovu pricu, ali zavrsi je u istom ovom dobrom stilu kao sto si je poceo.